Centar za mame je, uz podršku brenda Libresse, od 5. do 30. avgusta 2025. sproveo anonimnu onlajn anketu o mentalnom zdravlju u postporođajnom periodu. Učestvovala je 1.701 žena koje su se porodile u poslednjih 10 godina u Srbiji; upitnik je imao 111 pitanja, a popunjavanje je trajalo oko 15 minuta. Uzorak je onlajn i samo selektovan, sa više urbanih i visokoobrazovanih učesnica nego u opštoj populaciji, pa se nalazi čitaju kao uverljivi obrasci i signali, a ne kao stroge populacione procene.

Posle porođaja često kažemo da je najvažnije da su mama i beba zdrave, ali zdravlje nije samo fizičko. Nelečena anksioznost i depresivnost u perinatalnom periodu spadaju među najčešće komplikacije trudnoće i babinja i mogu da utiču na oporavak žene, odnose u porodici i rani razvoj deteta . Uprkos tome, o mentalnom zdravlju mama se kod nas retko sistematski govori, a put do pomoći često je nejasan te je tu velika vrednost našeg istraživanja: prikupili smo detaljne informacije o iskustvima posle porođaja — od prvih emocija i svakodnevice sa bebom, preko podrške partnera i porodice, do kontakta sa patronažom, lekarima i stručnjacima za mentalno zdravlje koji nam omogućava da vidimo obrasce, prepoznamo šta mamama realno pomaže, gde nastaju barijere, i kako da preporuke budu primenljive, ne samo u zdravstvenom sistemu, već i u zajednici.

Prve nedelje posle porođaja pokazale su se emocionalno intenzivnim. Promene raspoloženja i tuga bez jasnog razloga javljale su se povremeno kod 44,1%, a svakodnevno kod 33,4% mama. Opisi „baby blues-a“ najčešće uključuju preplavljenost, nesigurnost, anksioznost i plačljivost, dok oko trećine pominje i nesanicu. Za mnoge žene to nije bio kratkotrajan talas: simptomi su trajali duže od dve nedelje kod 44,8%, a 14,9% navodi da su tegobe trajale i u trenutku anketiranja. U dužem preseku, baby blues je kod 67,3% trajao duže od mesec dana, što ruši mit da „sve prođe za par dana“.

Kada razmišljaju o postporođajnoj depresiji (PPD), 27,8% mama smatra da ju je imalo, 28,7% nije sigurno, a 43,3% veruje da je nije imalo. Najčešće prepoznavanje dešava se u prvom mesecu, ređe od 2 do 6 meseci, a ponekad tek posle šest meseci. Najalarmantnije je da 79,9% učesnica nije tražilo pomoć, a među onima koje jesu tek 6,6% je dobilo zvaničnu dijagnozu. Razlog je delom i dostupnost: pomoć je bila potpuno dostupna 39%, delimično uz prepreke 29,4%, dok je 31,6% kaže da nije bila dostupna (finansije, organizacija, prevoz). Nije iznenađenje što 87,1% žena navodi da nije imalo utisak da može da se osloni na zdravstveni sistem.

Slika prvih šest meseci je „talasasta“. Emocionalne oscilacije navodi 37,7% učesnica, učestalu uznemirenost ili tugu 24%, dok tek 23,5% period vidi kao uglavnom stabilan. Iscrpljenost i bezvoljnost postaju „novo normalno“ (povremeno 46,6%, stalno 33,7%), a usamljenost je česta (46,1% često, 33,3% ponekad) kao i osećaj krivice ili posramljenosti bez jasnog razloga koji je imao 46,2% mama. Epizode nekontrolisanog plakanja bile su prisutne često (25,7%) ili povremeno (33,9%) dok se 53,6% mama osetilo ugroženom zbog promena koje je beba donela sa sobom (gubitak slobode, zavisnost, prevelika odgovornost, itd.). Posebno zabrinjava da je 27,2% žena makar jednom pomislilo da ne želi da postoji – jasan poziv za rani skrining i brz, neosuđujući put do stručne podrške.

Kontekst doma i odnosa snažno oblikuje iskustvo. Pre rođenja deteta kućni poslovi su se češće delili ravnomerno, ali nakon dolaska bebe opterećenje se često preliva ka mami; deo žena navodi da je skoro sve radila sama, dok u mnogim porodicama partner učestvuje, ali manje od mame. Mnoge to nisu očekivale i zamišljale su veću partnerovu uključenost. Tamo gde komunikacija ostaje smirena i redovna, gde se obaveze dogovaraju i povremeno preispituju, mame opisuju stabilniji odnos i lakši oporavak. Tamo gde izostaju razumevanje i fer podela, rastu tenzije i emocionalna nestabilnost.

Mreža podrške se pokazuje kao presudna. Tek se svaka četvrta mama osetila u potpunosti emocionalno podržano tokom postporođajnog perioda, dok je polovina smatrala da je imala minimalnu ili ni toliko podršku od porodice i prijatelja. Njih 38,9% se osetilo slobodno da govori o svojim emocijama i teškoćama, dok su ostale delimično ili uopšte nisu. Kada je govorila o svojim emocijama i teškoćama, njih 42,3% se osetilo kao da ih je neko stvarno čuo, dok su ostale osećale da nije bilo razumevanja, da su drugi negirali i minimizovali kako se one osećaju ili da nisu znali kako da reaguju. Većina je imala bar jednu „sigurnu osobu“ – najčešće partnera ili sopstvenu majku – na koju je mogla da se osloni. Ali „imati nekog“ nije isto što i primati dovoljno dobru podršku. Čak i kada okolina primeti da je pomoć potrebna, u 57,3% slučajeva ne reaguje; nasuprot tome, tamo gde postoji jedna osoba koja redovno zove, sluša i pomaže bez osude, dosledno se beleže više stabilnosti i manje simptoma.

Istraživanje je po prvi put u Srbiji pokrenulo temu postporođajne depresije kod muškaraca. Nakon rođenja deteta, polovina mama nije primetila značajne promene u emocionalnom stanju partnera, ali deoje opisao razdražljivost (20,9%), promene sna i apetita (18,6%) ili povlačenje iz porodičnog života (8%). Kada je reč o brizi o bebi, 64,6% mama kaže da je partner bio angažovan, dok je četvrtina učešće opisala kao povremeno i bez inicijative. Razgovori o partnerovim osećanjima bili su češći kod trećine parova, ali je gotovo isto toliko izbegavalo ili uopšte nije razgovaralo o toj temi. Tek 2,8% partnera se obratilo stručnjaku, iako 24,6% mama smatra da im je pomoć bila potrebna. Ukupno, 47,3% mama ocenjuje da se partner uspešno nosio s izazovima, ali nalaz jasno pokazuje da prostor za razgovor i podršku ostaje presudan za dobrobit oba roditelja.

Okruženje u kome se živi menja i dostupnost rešenja. U velikim gradovima dominiraju tempo, troškovi i osećaj da „nema ko da uskoči“, pa se žene češće oslanjaju na plaćene vidove pomoći. U manjim sredinama logistiku olakšava blizina porodice, ali je snažniji socijalni pritisak i „tuđa očekivanja“. Na selu je naglašena udaljenost usluga – posebno psihološke podrške i savetovanja – pa je izolovanost izraženija. Zaključak je jednostavan: podrška mora biti prilagođena mestu i načinu života, jer „jedna mera za sve“ ne doseže one kojima je najpotrebnija.

Posebno se izdvaja rani, topli trenutak u porodilištu. Gde su prisutni koža-na-kožu, rooming-in i strpljiva, mirna pomoć u prvim satima i danima, kasniji period je češće stabilniji i sa manje depresivnih simptoma. Kada toga nema, češće se javljaju nestabilnost i depresivnost, naročito ako se nadovežu finansijski pritisci, usamljenost i nefer podela brige. Podrška u porodilištu se pokazala kao važan faktor za kasnije mentalno zdravlje majke.

Zaključak istraživanja u jednoj rečenici je: mame se brže oporavljaju i ređe ulaze u depresivne obrasce kada dobiju topao početak u porodilištu, razumevanje i fer podelu kod kuće, jednu sigurnu osobu na koju mogu da se oslone i brz, ne osuđujući pristup stručnjacima. Kada podršku ponudimo tamo gde mame žive i onako kako one zaista žive – u gradu, manjem gradu ili selu – smanjujemo usamljenost, ranije prepoznajemo poteškoće i stvaramo uslove da majčinstvo krene stabilnije, s manje krivice i tihe borbe.

Iz nalaza proizlaze i ključne preporuke. Potrebno je uvesti rutinski skrining mentalnog zdravlja u porodilištima, patronaži i na kontrolama u 6. nedelji, 3. i 6. mesecu, uz jasnu i brzu rutu do pomoći: od skrininga, preko savetovališta u domovima zdravlja i onlajn kanala, do psihologa ili psihijatra kada je potrebno, sa terminom u roku od 7 dana. U svakoj opštini trebalo bi da postoji savetovalište i nekoliko besplatnih termina za porodice sa nižim prihodima, uz mobilne timove za ruralne sredine. Porodilišta bi trebalo da standardizuju povezivanje sa bebom i uvedu kratku emocionalnu proveru („Kako ste vi?“) pre otpusta, uz izlazni plan na papiru sa kontaktima patronaže, savetovališta i tačnim terminom prve provere mentalnog zdravlja. U kući i zajednici vredelo bi negovati svakodnevno slušanje bez osude, vidljivu i fer podelu obaveza, makar 30–60 minuta dnevno za mamin oporavak i spremnost da se znaci uzbune – dugotrajna tuga, bezvoljnost ili misli poput „ne želim da postojim“ – prepoznaju i odmah povežu sa stručnom podrškom.

PREUZMITE ISTRAŽIVANJE